intervju www.popboks.com:
OLAH VINCE - Earth Wheel Sky Band
Manjina mora da postoji
Zloupotreba romske kulture veoma plastično ukazuje na
ironiju istorijskog trenutka: narod koji slovi za simbol
aistorijskog principa dolazi u centar pažnje baš u trenutku
kada se ubrzani istorijski razvoj oteo čovekovoj kontroli
razgovarao: Predrag Dragosavac
U pitanju je jedan od prvih autorskih projekata romskih
muzičara u Vojvodini. I verovatno najsavršeniji. Razbarušenost
istančanog stila. Kada sviraju, govore sve jezike sveta.
Pogađaju centar za emocije, ali ne nadražuju primitivne
receptore, već one koji reaguju na artikulisanu emociju.
Earth Wheel Sky Band predvodi Olah Vince (gitara, vokal)
– veliki čovek malog rasta. Pesimista koji zrači toplinom.
Muzički vizionar i kulturni revolucionar. Odrastajući
u muzičkoj porodici, od malih nogu je pio vodu sa različitih
izvora – rastao je uz romski folklor, jazz, rock. U
stvari, kaže da se sa folklorom rodio, ostalo su bili
pozitivni uticaji tadašnjeg Novog Sada.
Svirao je sa braćom Vranešević i Laboratorijom Zvuka,
Ibn Tupom i Dobrovoljnim Kovačkim Društvom, Borisom
Kovačom i Ladaba Orkestrom. „Svi ljudi sa kojima sam
sarađivao težili su umetnosti. S nekima se radilo kraće,
s drugima duže, ali je svako od tih iskustava ljubav
za sebe.“
Sada sa Earth Wheel Sky Bandom u svojim zrelim stvaralačkim
godinama, poput Tomasa Mora, piše svoju utopiju – utopiju
najplemenitije romske urbane muzike na razmeđu dva milenijuma.
Uz sebe je okupio renomirane vojvođanske romske muzičare:
Sinan Acifović svira klarinet, Ervin Malina kontrabas,
Toplica Ramiz perkusije, Sandor (možda Šandor?) Rothele
cimbal, Tol Đula violinu i Milovan Radul trubu.
U borbi za kulturnu, socijalnu i političku emancipaciju
Roma služi se najjačim argumentom: umetničkom imaginacijom
koja razoružava. Zahvaljujući pokroviteljstvu berlinskog
izdavača Asfalt Tango, EWS Band je stekao publiku širom
Evrope. Nastupaju u Fr ancuskoj, Italiji, Nemačkoj,
Holandiji, Portugalu, Austriji, Mađarskoj, Slovačkoj.
Stigli su i do Japana.
U Srbiji su, međutim, prilično nepoznati. Bili su zastupljeni
na kompilacijama Srbija: Sounds Globali Romano Suno
(B92), svirali su na Festivalu Ring Ring i u nekim drugim
prigodama, ali nisu imali mogućnost da dođu do šire
publike. Prati ih usud neuklopljenosti u iscrtane kulturne
šeme. Suviše su sofisticirani za šatre, sa viškom autentičnosti
i integriteta za Grand šou, nisu ni nalik Radiši Uroševiću
da bi im PGP Bastilja podigla svoje kapije, nedovoljno
su šubidu glamuramorozni da bi ih emitovao B92.
Uz blagoslov berlinskog izdavača, Mascom Records je
nedavno za srpsko tržište objavio album 21. vek na kojem
se nalazi 11 kompozicija Earth Wheel Sky Banda nastalih
u poslednje četiri godine.
– Glupo je da nas znaju ljudi u Tokiju, Milanu ili Berlinu,
a da smo u Novom Sadu i Beogradu maltene anonimni. Želja
mi je samo da ljudi postanu svesni da i tako nešto postoji
i da, ukoliko to nekoga interesuje, postoji potpuna
otvorenost za komunikaciju – kaže Vince.
POPBOKS: Šta to, po vašem mišljenju, Earth Wheel Sky
Band čini posebnim?
OLAH: Sve je autorski rad. Nije prerađevina. Koristimo
nesvakidašnje instrumente. Duvača ima koliko hoćeš,
cimbalista nema. Cimbal sviraju samo Cigani. Vezuju
se za njega, pa je cimbal tako i postao nacionalni instrument.
Slično je sa violinom i gitarom, a perkusije su prirodno
srasle uz taj ritam.
Vaše pesme nose toplinu ljudskosti, a tvrdite da govore
o beznadežnosti ljudskog roda. Šta smatrate beznadežnošću?
Ideja tehnološkog napretka bila je oslobođenje čoveka,
ovo što se dešava je nešto sasvim drugo. Nametnuta nam
je užurbanost, sumanuta brzina. Megalomaniji nema kraja.
I gde to na kraju vodi? Ako se ovako nastavi, za 50
godina neće biti vode, normalna temperatura biće 50
stepeni. A ljudi se prave ludi, kao da ih se to ne tiče.
Ne vidim da je neko spreman da povuče kočnicu.
Takvi stavovi mirišu na antiglobalizam.
Nemam ništa protiv globalizacije, ali jesam protiv uništavanja
prirodnih resursa i same planete. U Nemačkoj, kada smo
ovako razgovarali, jedna novinarka me je uveravala kako
je prirodno što se ozonska rupa širi. Omotač će se,
kaže, isto tako sam od sebe prirodno obnoviti. Verovatno
zna iz iskustva, videla je kad se to desilo pre pet
hiljada godina.
Promocija i (zlo)upotreba romske kulture postala je
poslednjih godina globalni trend.
To na veoma plastičan način ukazuje na ironiju istorijskog
trenutka: narod koji slovi za simbol aistorijskog principa
dolazi u centar pažnje baš u trenutku kada se ubrzani
istorijski, odnosno tehnološko-ekonomski razvoj oteo
čovekovoj kontroli.
Kako vidite borbu za prava Roma?
Postoje dva paralelna fronta borbe. Prvi – izboriti
se sa samim Romima da postanu svesniji i kulturniji,
i drugi, da se radi na tome da i ostali to prihvate.
Ako romsku kulturu treba da predstavljaju Luis, Bregović
ili Ođila, onda je sve to falš. Otvorenost romske muzike
prema različitim uticajima je njena najveća vrlina,
ali je to u isto vreme čini lakom metom zloupotreba.
Šta nije falš?
Boban Marković, Fanfare Ćokarlija, Taraf De Hajduks.
Svirati sa takvom energijom kao Taraf De Hajduks je
fantastično. Ali mene je uvek plenio flamenko – sve
je tu: epska lirika, muzika i ples. Čak i improvizacija.
Flamenko je najkompletnije dostignuće romske muzike.
Boban Marković gostuje u dve pesme na albumu 21. vek.
Bila je to odlična saradnja. Boban je sa nama odleteo
u dugi svet u kojem se dobro osećao.
Na koji način romska muzika uspeva da se odupre toj
sveopštoj užurbanosti koja se svima nameće kao jedini
mogući (životni) ritam?
Kao na traci fabrikuje se muzika prilagođena brzom i
kratkom življenju. Življenju bez dublje duhovne niti.
Ako bas nije dovoljno jak, ne valja, ne prihvata se.
Romi se, s druge strane, drže akustičnih instrumenata,
a to se na Zapadu, bar u određenim krugovima, i dalje
ceni. Tako se pronalazimo, dolazimo na duhovni nivo
na kojem se prepoznajemo. I tu onda više ne postoji
nacija. Do izražaja dolazi čista ljudskost.
Gde pronalazite te oaze ljudskosti?
Italijani i malo civilizovanije zemlje imaju srednju
klasu koja se bori za svoj prostor i normalan život.
Italijani su, na primer, veliki pobornici antibrze hrane.
Hedonisti su. Kod njih i u drugim latinskim zemljama
još postoji ono manjana. Podržavaju određene životne
postavke i sadržaje koje uz to idu. Iz tih razloga dolaze
na određene koncerte. Tako i mi tamo imamo najviše publike.
Stav prema Romima važi kao precizan pokazatelj socijalnog
senzibiliteta jedne sredine. Gde je Istok, gde je Zapad,
a gde smo mi?
Zapadna Evropa je koliko-toliko svarila romsku priču,
ali se zato na Istoku situacija radikalizuje. Netolerancija
buja. Ovde je u vreme socijalizma dostignut zavidan
nivo trpeljivosti. Mi smo se u Novom Sadu uvek dičili
što u gradu 26 nacija živi bez ikakvih problema. Nažalost,
sad stvari ubrzano idu u sasvim drugom pravcu.
